U or­ga­ni­za­ci­ji Udru­že­nja po­to­ma­ka i po­što­va­la­ca rat­nih do­bro­vo­lja­ca 1912–1918. Be­ra­ne, Srp­skog isto­rij­skog dru­štva „Ni­ko­la Va­so­je­vić“ Be­ra­ne, Udru­že­nja knji­žev­ni­ka u otadž­bi­ni i ra­se­ja­nju An­dri­je­vi­ca i Udru­že­nja srp­skih književni­ka „Sje­ve­rac“, za­jed­no sa po­ro­di­com Bran­ke Ra­de­ve Đu­kić, ko­ju su dvo­ji­ca al­ban­skih kr­vo­lo­ka sa Ko­sme­ta svi­re­po ubi­li 1975. go­di­ne na Ča­ko­ru, na­kon 42 go­di­ne, tre­ći put za­re­dom upri­li­čen je ko­me­mo­ra­tiv­ni skup na tom mu­če­nič­kom mje­stu. 
Bran­kin brat od stri­ca prof. dr Sla­vo­ljub Đu­kić, pod­sje­ća­ju­ći pri­sut­ne na taj svi­re­pi i kr­va­vi zlo­čin nad nji­ho­vom odi­vom, ko­ja je di­vov­skom sna­gom, bez iči­je po­mo­ći, od­bra­ni­la svo­ju dje­vo­jač­ku čast i či­sto­tu, pla­tiv­ši to naj­ve­ćom ci­je­nom, ka­zao je da je ži­vot iz­gu­bi­la vra­ća­ju­ći se iz Pe­ći sa upi­sa škol­ske go­di­ne, ali ne do­zvo­li­v­ši mon­stru­mi­ma da za­do­vo­lje svo­je po­ri­ve.
– Ra­sla je i ra­do­va­la se dje­voj­či­ca Bran­ka – sva­kom cvje­ti­ću, sva­koj ka­pi ro­se na tra­vi, žu­bo­ru po­to­ka, pra­me­nu obla­ka pod pla­vim ne­bom što se po­di­že uz pla­ni­nu ustu­pa­ju­ći mje­sto sun­če­vim zra­ci­ma, lje­po­ti pla­ni­na Ja­vor­ja, Di­je­la i pla­nin­skom vr­hu Sta­rac, ko­ji spa­ja i nad­vi­su­je obje ove pla­ni­ne, te buj­nom Kr­snom br­du i sve­ko­li­koj li­je­poj i zdra­voj pri­ro­di oko se­be. Još kao dje­voj­ču­rak je pod svo­jim la­kim sto­pi­ca­ma osje­ti­la sko­ro sva­ku trav­ku me­ka­nog tip­ca ov­dje na Ča­ko­ru i u oko­li­ni, udi­sa­la naj­či­sti­ji va­zduh i slu­ša­la fi­ju­ke vje­tra ko­je pro­iz­vo­de stru­ne ča­kor­skih če­ti­na­ra. Ta­na­no i po­no­sno je ga­zi­la pje­šač­kom sta­zom do ško­le, i na­trag do ro­di­telj­skog do­ma, uči­la da ob­li­ku­je slo­va i pi­sa­la pr­ve sa­sta­ve. A već kao uče­ni­ca gim­na­zi­je iz­ra­sla je u va­so­je­vić­ku lje­po­ti­cu ko­joj ni­je bi­lo rav­ne. I ko bi mo­gao da pret­po­sta­vi da će nje­na fi­zič­ka i du­hov­na lje­po­ta po­sta­ti me­ta za naj­stra­vič­ni­ji zlo­čin ko­ji ono­vre­me­no po­tre­se Me­teh, Gor­nje Po­li­mlje, Re­pu­bli­ku Cr­nu Go­ru i onu Ju­go­sla­vi­ju. A, da­nas se na­vr­ša­va­ju 42 go­di­ne od ka­ko dva obi­je­sna al­ban­ska mon­stru­ma iz Stre­o­ca kod Pe­ći ubi­še na ovom mje­stu na­šu Bran­ku, a nje­na ple­me­ni­ta du­ša se vi­nu u ne­be­ske vi­si­ne i osta da ži­vi ži­vo­tom le­gen­de – ele­gič­no i du­bi­nom brat­skog bo­la pri­ča Sla­vo­ljub Đu­kić.
Na­gla­sio je ka­ko Bran­ki­na tra­ge­di­ja i nje­no ime osta­še i iz­ra­sto­še u sim­bol va­so­je­vić­kog gnje­va i ot­po­ra pre­ma sva­kom zlo­či­nu ko­ji do­la­zi sa ru­gov­ske ili bi­lo ko­je dru­ge stra­ne, a ovaj njen mra­mor ko­ji svo­jom ru­kom na­pra­vi i po­sta­vi njen otac Ra­de – po­sta­de sve­ti­nja ko­ja ču­va uspo­me­nu na nje­nu lje­po­tu i nje­nu hra­brost ko­jom se bra­ne dje­vo­jač­ka čast, po­nos i ljud­sko do­sto­jan­stvo.
– Već tre­ću go­di­nu za­re­dom ka­ko je ov­dje u or­ga­ni­za­ci­ji na­ve­de­nih udru­že­nja, ko­ja pred­vo­de Go­ran Ki­ko­vić iz Be­ra­na, Bra­no Ota­še­vić iz Gor­nje Rža­ni­ce i Mi­šo Ku­bu­ro­vić iz An­dri­je­vi­ce, upri­li­če­na po­sje­ta ovoj sve­ti­nji gdje se ele­gič­nim slo­vlje­njem na­dah­nu­to i gor­do oda­je po­šta i pri­zna­nje Bran­ki Ra­de­voj – za njen uz­vi­še­ni i he­roj­ski čin ko­jim ona žr­tvo­va ži­vot za­rad či­sto­te svog obra­za i dje­vo­jač­ke ča­sti i po­šte­nja. Pri­zna­nje se ta­ko­đe is­ka­zu­je i nje­nom ocu Ra­du ko­ji se oda­zva va­pa­ju svo­je me­zi­mi­ce, iz­re­če­nom me­ta­fo­rič­kim sti­ho­vi­ma u pje­smi „Mra­mor na Ča­ko­ru“, ve­li­kog na­rod­nog po­e­te Ra­do­va­na Be­ći­ro­vi­ća, ko­ji u bje­lo­polj­skoj sud­ni­ci li­kvi­di­ra ubi­cu svo­je ćer­ke. „Cr­ni vra­ne, što ću­tiš na gra­ni? Sle­ti, ja­dan, te me klju­nom bra­ni! Il’ se, haj­de, niz pla­ni­nu vi­ni, ta­mo đe su Đu­ki­ća ka­tu­ni, te im ka­ži i ple­me po­bu­ni, da na Ča­kor pla­ni­nu iza­đu, da me mr­tvu ili ži­vu na­đu!“, do­ča­ra­va­ju­ći ti­me svu tu nje­nu gol­go­tu – za­klju­ču­je svo­je obra­ća­nje njen brat Sla­vo­ljub.
Na mra­mo­ru svo­je se­stre Bran­ke, po pr­vi put bi­la je i Đu­ki­ća odi­va Ne­delj­ka Ne­da Đu­kić Bo­ro­je­vić iz Re­pu­bli­ke Srp­ske, pje­sni­ki­nja ve­li­kog i za­pa­že­nog opu­sa, ko­ja ja za ovu pri­li­ku na­pi­sa­la ele­gič­nu pje­smu u de­se­ter­cu pod ime­nom „Oj, Ča­ko­ru“, a ko­ju je ona tu i pro­či­ta­la. Pri­sut­ni­ma je po­di­je­li­la i svo­je če­ti­ri knji­ge.
– Bi­la mi je čast kad mi je moj ima­gi­nar­ni brat Sla­vo­ljub Đu­kić, ko­ga sam da­nas pr­vi put upo­zna­la, po­nu­dio da na­pi­šem jed­nu pje­smu o Bran­ki. I ni­šta mi ni­je bi­lo te­ško da do­đem da­nas ov­dje iz Ba­nja­lu­ke, da vas sve vi­dim, da vas po­zdra­vim! Ja vas sve vo­lim, vo­le vas lju­di u Re­pu­bli­ci Srp­skoj, da smo ži­vi i zdra­vi sto go­di­na, da se sa­sta­je­mo na ovom sve­tom mje­stu, ne sa­mo va­šem ne­go i na­šem, gdje god di­še srp­ska du­ša – po­že­lje­la je Ne­delj­ka Ne­da Đu­kić Bo­ro­je­vić.
Isto­ri­čar Go­ran Ki­ko­vić je ka­zao da je Bran­ka pri­je 42 go­di­ne po­gi­nu­la od zli­ko­vač­ke ve­li­ko­al­ban­ske po­li­ti­ke, ko­ja da­ti­ra još iz tur­ske oku­pa­ci­je, ka­da su oni, uvi­jek uz ja­če­ga, na­pa­da­li srp­ski na­rod. 
– Ni­je ovo sa­mo po­men Bran­ki ne­go sva­koj na­šoj ne­vi­noj žr­tvi ko­je su gi­nu­le na ovim pla­ni­na­ma i go­ra­ma od zlo­tvo­ra ko­ji su od da­le­ke Azi­je do­la­zi­li da nas po­ko­re, ali ne us­pjev­ši u pot­pu­no­sti. Ve­ći­na je iz­dr­ža­la kao što je i Bran­ka iz­dr­ža­la i za­to njoj ovaj po­men či­ni­mo kao he­ro­i­ni na­šoj, s po­no­som sje­ća­ju­ći se nje, o ko­joj su i pje­sme is­pje­va­ne, a ko­ga one opje­va­ju taj vje­či­to ži­vi. Ti zli­kov­ci na­ši vje­či­ti, i Bran­ki­ni, ali uz po­moć ve­li­kih svjet­skih si­la, oku­pi­ra­še na­še sve­to Ko­so­vo sa čim se ni­kad po­mi­ri­ti ne­će­mo, kao što se ni­je­su po­mi­ri­li ni na­ši pre­ci ne­go su 500 go­di­na u ovim vr­le­ti­ma i šu­ma­ma odo­li­je­va­li toj tur­skoj na­je­zdi, a osta­li či­sta če­la i obra­za. A, ima­lo je i ta­da osvet­ni­ka, kao naš Ra­de, ve­li­ki osvet­nik i da­bog­da mu se ru­ka po­zla­ti­la i nje­mu i sva­kom ko osve­ti ne­vi­nu žr­tvu. Ni­kad srp­ski na­rod ni­je ubi­jao, sa­mo se bra­nio i ni­je oku­pi­rao tu­đe te­ri­to­ri­je, a ne­ki da­nas tra­že Ča­kor. Pa ni­je nji­ho­vo ni Ko­so­vo i Me­to­hi­ja, a ka­mo­li Ča­kor! A kad oku­pa­tor ode sa Ko­so­va i oni će oti­ći, i to uz po­moć Ru­si­je i u do­gled­no vri­je­me, ka­ko i otac Ta­dej pred­vi­đa – is­ta­kao je Ki­ko­vić.
Bra­no Ota­še­vić, ko­ji je tog kob­nog da­na imao sre­ću ili ne­sre­ću da se sa, od sko­ra po­čiv­šim, Pe­rom Pra­šče­vi­ćem sret­ne sa Bran­kom na Ča­ko­ru, po­seb­no emo­tiv­no i sa je­ca­ji­ma u go­vo­ru opi­sao je taj tre­nu­tak, is­ta­kav­ši da je cilj ove ko­me­mo­ra­ci­je da se i na­kon 42 go­di­ne, za po­ro­di­cu pre­pu­nu bo­la i tu­ge, po­red evo­ci­ra­nja uspo­me­na na lik Bran­kin, „pod­sje­ti­mo i na opa­snost ko­ja se, kao i on­da i mno­go pu­ta ra­ni­je, nad­vi­ja nad srp­ski na­rod“.
– Vra­ća­ju­ći se iz Pe­ći gdje je upi­sa­la če­tvr­ti raz­red sred­nje ško­le i že­lje­la da is­pu­ni že­lju svo­jih ro­di­te­lja i na­sta­vi fa­kul­tet, iza­šla je Bran­ka iz auto­bu­sa i da­lje pri­je­kim pu­tem kre­nu­la raz­dra­ga­no pre­ma ka­tu­nu gdje su je če­ka­li otac i maj­ka, a sa­da po­koj­ni Pe­ro Pra­šče­vić i ja bi­li smo to­ga da­na na Ča­ko­ru i ugle­da­smo je ona­ko ve­dru i ve­se­lu. Po­zna­va­ju­ći je obo­ji­ca jer smo bi­li pri­ja­te­lji sa nje­nim ro­di­te­lji­ma i brat­stvom, zva­li smo je da sjed­ne sa na­ma i osvje­ži se so­kom, ali ona je na ne­sre­ću žu­ri­la da za da­na stig­ne kod svo­jih, i ule­tje u zgra­lju­pi zvi­je­ri. Da­lje je sve po­zna­to. Kr­vo­žed­ne ubi­ce ro­đe­ne ta­mo gdje su se ve­ći­nom ra­đa­li kr­va­vi zlo­čin­ci i zvi­je­ri u ljud­skom ob­li­ku, na ovom mje­stu pre­kra­ti­li su joj ži­vot – pri­čao je Ota­še­vić.
Ka­ko je ovog da­tu­ma pro­šle go­di­ne po­kre­nu­ta ini­ci­ja­ti­va, i od svih pri­sut­nih pot­pi­sa­na, da se na tom mje­stu – mra­mo­ru lje­po­te, čed­no­sti i žr­tve srp­ske he­ro­i­ne Bran­ke Ra­de­ve Đu­kić, po­dig­ne cr­kva ove srp­ske mu­če­ni­ce, ko­jom bi se sim­bo­lič­ki is­ka­zao po­či­nje­ni zlo­čin nad Bran­kom i pri­ka­zao pla­men iz Ra­de­ve ru­ke, ko­ja sti­že krv­ni­ka, Mi­šo Ku­bu­ro­vić, ep­ski pje­snik, ep­ski je po­ru­čio:
– Sku­pi­li smo se ov­dje na vr­hu Ča­ko­ra zbog ljud­skog raz­go­vo­ra i do­go­vo­ra. Bran­ka! Zbog tvo­je ple­me­ni­te du­še, na mje­sto gdje ti krv­ni­ci krv pro­su­še. Ov­dje gdje smo ri­ječ da­li i obe­ća­li, da će­mo ovo­ga da­tu­ma sva­ko­ga lje­ta do­no­si­ti ra­zno­vr­sno cvi­je­će i za du­šu ti pa­li­ti svi­je­će. Još smo ne­što obe­ća­li ako nam ne­pri­ja­te­lji do­ma­ći i stra­ni bu­du da­li, da na­pra­vi­mo spo­me­nik, ov­dje, sa tvo­jim li­kom, ko­ji će vječ­no da ži­vi kao onaj na Boj­noj Nji­vi. A ri­ječ ljud­ska da­ta i pot­pi­som pot­pi­sa(t)a, kod lju­di vred­ni­ja je od či­sto­ga zla­ta. Jer tu ne smi­je da bu­de gre­ški – re­kao je Ra­do­van Be­ći­ro­vić Tre­bje­ški: „Ko ne dr­ži do da­te ri­je­či, ta se bo­lest ni­čim ne li­je­či“! Po­či­vaj u mi­ru, Bran­ka, u car­stvu be­smrt­nih ju­na­ka – be­sje­dio je Ku­bu­ro­vić po­tvr­div­ši ti­me da će ri­ječ bi­ti odr­ža­na.
Na tom stra­šnom mje­stu pod­sje­ća­nja – stra­šnom mje­stu bo­la, obra­tio se i pro­fe­sor srp­skog je­zi­ka i knji­žev­nik Slo­bo Ču­ro­vić, ko­ji je svo­je­vre­me­no je­di­ni u Pod­go­ri­ci od­bio da pre­da­je ovaj sa­da­šnji, ka­ko ga je na­zvao, la­žan­ski je­zik. Obra­tio se i pje­snik Da­vid La­lić iz Ce­cu­na, ko­ji je bio gim­na­zij­ska ge­ne­ra­ci­ja Bran­ki­na i lič­no je po­zna­vao, a ne­po­sred­no po­sli­je nje­ne po­gi­bi­je o njoj je na­pi­sao pje­smu, kao i ep­ski pje­sni­ci Žar­ko Bo­jić, Ba­to Kr­go­vić, Ra­de Pe­tri­če­vić, Ni­ko­la Ne­ne­zić Ču­de­sni i Bo­ri­sav Go­lu­bo­vić, a na­stu­pi­li su i na­rod­ni gu­slar Mi­len­ko Ka­le­zić i gu­slar Ra­do­nja Mar­se­nić.
N.V.